images

ANKSIOZNOST

Termin anksioznost potiče od nemačke reči angst, što znači strah. Anksioznost je posebna vrsta straha i najadekvatniji prevod u našem jeziku za ovaj pojam bio bi strepnja ili strašljivo iščekivanje. Strepnja (strašljivo iščekivanje, anksioznost) je posledica predviđanja da bi se moglo dogoditi (doživeti) nešto što osoba procenjuje kao užasno, grozno, nepodnošljivo i opasno za svoj psihofizički integritet. U osnovi anksioznosti je iracionalan način mišljenja koji se može ogledati u precenjivanju negativnih karakteristika pretnje, podcenjivanju mogućnosti da se pretnja savlada, stvaranju još veće pretnje u svojim mislima itd.

Anksioznost je nezdrava emocija jer nam ne pomaže da se izborimo i suočimo sa pretnjama i izazovima koji su pred nama, posledica je nelogičnog i nerealističnog načina sagledavanja situacije. Anksioznost dovodi do fizičkog i/ili mentalnog povlačenja od pretnje (izbegavanja suočavanja sa pretnjom), pokušaja poništavanja pretnje (na primer putem sujevernog mišljenja i rituala), umrtvljivanja osećanja itd.

Anksioznost (strepnja) se može odnositi na raznovrsne objekte i situacije koje osoba procenjuje kao opasne, pa tako postoje razne vrste anksioznosti (socijalna anksioznost, generalizovana anksioznost, zdravstvena anksioznost, fobična anksioznost itd). Uprošćeno rečeno, može se reći da je anksioznost zapravo nezdrava i preterana forma zabrinutosti.

Za razliku od anksioznosti, zabrinutost (briga) predstavlja zdravu emociju. Zabrinutost (briga) kao zdrava emocija se takođe javlja povodom neke pretnje. Ali u osnovi zabrinutosti je racionalan (samopomažući) način mišljenja koji uključuje realistično sagledavanje karakteristika pretnje, realistično procenjivanje mogućnosti da se pretnja savlada, odsusutvo misli kojima se pretnja preuveličava itd. Zabrinutost je zdrava emocija jer nam pomaže da se suočimo sa pretnjom i uradimo nešto konstruktivno kako bi se zaštitili. Kada ne bi smo nikada bili zabrinuti ne bi smo dugo preživeli u svetu koji nas okružuje. Na primer: kada prelazimo ulicu, zabrinutost je to osećanje koje nas motiviše da pogledamo u semafor, da pogledamo levo i desno i vidimo da li je bezbedno da pređemo ulicu. Takođe, zabrinutost ili briga nam pomaže da budemo obazrivi, koncentrisani i motivisani pri izvođenju nekog zadatka ili aktivnosti koja nam je važna. Primer toga bi bila zdrava trema koju imamo pred polaganje nekog ispita ili pred intervju za posao. Upravo u ovakvim situacijam briga nas motiviše da pazimo šta radimo kako ne bi smo napravili neku neželjenu grešku. Za razliku od brige, anksioznost (a naročito panika) deluje parališuće i ometa nas u izvođenju nekog zadatka ili aktivnosti. Kada smo anksiozni (preplašeni) imamo mnogo irelevantnih misli u odnosu na zadatak koji želimo da izvedemo, naša koncetracija opada jer se više fokusiramo na sam doživljaj anksioznosti i misli koje je prate, nego na ono što radimo.

Svi ljudi su ponekad (u nekim situacijama) anksiozni ali u različitom stepenu. Anksioznost se može nekada pojačati i javiti nakon preživljenih traumatskih događaja, velikih životnih promena (na primer: promena ili gubitak posla, sklapanje braka ili razvod, promena mesta življenja itd) dugotrajnog stresa itd. Pojava anksioznosti nakon ovakvih događaja ukazuje da osoba još uvek nije u stanju da se adaptira na novonastale promene. Anksioznost u svojim različitim oblicima se javlja u okviru životnih kriza, neurotskih poremećaja, posttraumatskog stresnog poremećaja ali i u okviru drugih težih mentalnih poremećaja. Javljanje anksioznosti samo po sebi ne govori da osoba pati od nekog mentalnog poremećaja, jer anksioznost može biti čisto akutna i prolazna, odnosno biti reakcija na specifične situacije i trenutna događanja u životu. U slučaju prolongiranog (hroničnog) anksioznog reagovanja, može se raditi o početku nekog mentalnog (obično lakšeg) poremećaja koji zahteva psihološki (a ponekad i farmakološki) tretman.

U REBT-u (racionalno emotivno bihejvioralnoj terapiji) razlikujemo dve vrste anksioznosti, ego i diskomfor anksioznost. Ego anksioznost odnosi se na pretnju našem ličnom vrednovanju, slici o sebi i psihičkom integritetu, dok se diskomfor anksioznost odnosi na netoleranciju i užasavanje povodom mogućih neprijatnosti za koje osoba veruje da ne može podneti. U osnovi svake anksioznosti je užasavanje, odnosno verovanje osobe da se određena pretnja (nepovoljna situacija) ne može podneti i da je iz tih razloga nužno takve situacije sprečiti, izbegavati ili kontrolisati.

 

ASERTIVNOST

 

U svakodnevnom životu, kada su naši ciljevi, želje i osećanja suprotstavljeni ciljevima, željama i osećanjima drugih ljudi, postoje tri moguća načina kako možemo reagovati u takvoj vrsti interakcije sa drugima (prijateljima, članovima porodice, partnerom, šefom itd).

Prvi način je pasivno reagovanje, odnosno povlačenje, neizražavanje vlastitih osećanja, odustajanje od svojih želja koje mogu biti u suprotnosti sa zahtevima i interesima okoline. Ovakav način reagovanja dugoročno gledano je štetan i samoporažavajući iz razloga što dovodi do frustracije, osećanja bespomoćnosti, besa na sebe i posledično smanjenja samopouzdanja i vere u sebe. Osobe koje su sklone pasivnom reagovanju i povlačenju su osobe koje veruju da nemaju prava da izraze svoja osećanja i traže ono što žele od drugih ljudi, naročito od onih osoba koje smatraju autoritetima. Kada žele da iskažu neki svoj stav, mišljenje i osećanje (koje može biti u suprotnosti sa stavovima, željama i interesima drugih) ove osobe osećaju nelagodnost, stid i strah, što ih motiviše da se povuku. Ove osobe veruju i plaše se da ako iskažu svoje neslaganje i nezadovoljstvo da će biti odbačene, kritikovane ili da će u nekom momentu odreagovati preterano agresivno i reći ili uraditi nešto što ne žele, zbog čega mogu doživeti javnu osudu, poniženje i odbacivanje. Odustajanje od izražavanja sebe, vlastitih želja i osećanja dovodi do trenutnog olakšanja (trenutnog prestanka stida i straha od mogućih reakcija drugih) ali ta vrsta dobiti je mnogo manja od navedenih šteta koje ova vrsta ponašanja donosi. Osobe koje su sklone pasivnom reagovanju su često socijalno anksiozne, stidljive, introvertne i imaju probleme sa ličnim vrednovanjem.

Za razliku od pasivnog načina reagovanja, druga krajnost predstavlja agresivno reagovanje. Kao i pasivno, agresivno reagovanje dugoročno gledano je samoporažavajuće. Osoba koja agresivno reaguje je sklona da druge ljude vređa, napada (verbalno ili fizički), manipuliše, obezvređuje, kritikuje i ponižava. Ponekad ova vrsta ponašanja dovodi do željenog cilja (nametanja sopstvenih stavova, želja i interesa) što posledično vodi tome da se ova vrsta ponašanja učvršćuje i postaje konstantan obrazac ponašanja ovih ljudi. Dugoročno gledano to dovodi do mnogih problema, pre svega narušavanja socijalnih odnosa (gubitak prijateljstava, mogućnost gubitka posla, gubitak bliskosti i poštovanja od strane drugih itd) ali i do narušavanja slike o sebi. Osobe koje su sklone agresivnom ponašanju i nametanju svojih ciljeva i interesa su često osobe koje su narcisoidne, asocijalne, neempatične i sebične.

Treći način reagovanja predstavlja asertivno reagovanje. Asertivno reagovanje podrazumeva sklonost da se izraze svoja osećanja (kako prijatna tako i ona neprijatna, kao što su: neslaganje, nezadovoljstvo, razočaranje itd), iskažu želje, stavovi i ciljevi ali na način koji ne ugožava i ne povređuje druge ljude. Samo ova vrsta reagovanja predstavlja zdrav, samopomažući stil ponašanja u socijalnim interakcijama. Asertivno izražavanje želja i traženje od drugih ne podrazumeva nametanje i postavljanje apsolutističkih zahteva drugim ljudima (što je odlika agresivnog reagovanja). Asertivno ponašanje predstavlja skup socijalnih veština koje se uče tokom života ili u okviru terapijske situacije (individualne ili grupne). Za razliku od pasivnog i agresivnog reagovanja, osoba koja reaguje asertivno jača svoje samopouzdanje u socijalnim odnosima i to iz nekoliko razloga:

Kada osoba reaguje asertivno on/ona izražava svoja osećanja, stavove i želje, ne odustaje od njih i na taj način dokazuje sebi da ima prava na vlastitu individualnost i slobodu da zadovolji svoje želje i ciljeve koje je odabralo/la, a kao posledica toga osoba dokazuje sebi da poštuje i uvažava sebe.

Pošto asertivno ponašanje ne podrazumeva napad na druge ljude, osoba ne oseća da time što nešto traži ili izražava postupa suprotno od sopstvenog moralnog sistema vrednosti.

Osoba koja nastupa asertivno je svesna da drugi ljudi ne moraju imati ista mišljenja stavove i vrednosti i zbog toga on/ona se ne mora osećati besno ako mu/joj drugi ljudi ne izađu u susret.

Osoba koja nastupa asertivno ako bude odbijena od strane drugih to ne doživljava kao katastrofu jer je svesna da neslaganje sa drugim ljudima nije u vezi sa njegovom/njenom ličnom vrednošću.

U KBT (kognitivno bihejvioralnim terapijama) klijenti uče veštine asertivnog ponašanja, ta vrsta obuke naziva se Asertivni trening. Asertivni trening se može sprovoditi individualno ili grupno. Prednost grupnog setinga je u tome što članovi grupe mogu naučene veštine uvežbavati sa članovima grupe, pre nego što naučeno primene u svom svakodnevnom životu. Asertivni trening se preporučuje osobama koje imaju problema sa samopouzdanjem, osobama koje imaju nedovoljno razvijene socijalne veštine, osobama sa anksiozno-depresivnim tegobama kao i osobama koje su sklone da agresivno i impulsivno reaguju.